El Aprendizaje Activo (resumen)

El aprendizaje activo es un libro escrito por un grupo de autores (Ivan Ivic, Ana Pesikan, Slobodanka Antic). Fue publicado en Belgrado en diciembre de 2001. por  el Instituto de Psicología.

En realidad, este libro es una guía que fue creada por los profesionales y su propósito es educar a todos que trabajan en el área de educación. Es decir, está destinada a todos los maestros, profesores, maestros. Está divida en 3 partes. Cada sección se ocupa de un problema específico que existe en la educación y propone métodos, asesoramientos y orientación clara cómo se pueden resolver este tipo de problemas. La idea principal es el aprendizaje activo. Esta manera de aprendizaje se presenta como la forma preferida y más eficaz.

La primera parte se refiere a la formación del profesorado para la implementación del método de aprendizaje activo. En esta sección se enumeran los métodos necesarios y enfoques que los profesores deben tener en su enseñanza.

La segunda parte es la aplicación práctica del proyecto de aprendizaje activo. Los autores explican cómo se debe hacer una formación de profesores. Muestran el plan de formación y sus objetivos.

La tercera parte es un epílogo teórico en el que los autores afirman explícitamente la base del proyecto.

Esta guía es de gran importancia porque se trata de temas importantes en el sistema educativo de Serbia.  Es uno de los primeros intentos de  la reforma del sistema educativo en nuestro país. Aunque no alcanzó el éxito deseado, ese tipo del aprendizaje llegó a usarse en algunas partes y personalmente espero que el proyecto avance en el futuro.

Народна мудрост и васпитање (кроз народне пословице)

Неколико речи о српском традиционалном васпитању

Васпитање је процес који настаје много пре него што се, као појам, дефинисао. Ову појаву подржава оно васпитање које је настало у оквирима традиције и народа, а учврстило се у продичним границама. Мноштво теорија и дефиниција васпитања говоре о сличним, истим, а често различитим схватањима њега самог, али се у једном, готово по правилу, једначе, а то је да васпитање почиње унутар породице и да је она основа за све касније. Сходно овоме, не треба да чуди да сваки народ у својој народној баштини има прегршт елемената који дају на важности васпитању.

Када се говори о васпитању (и педагогији уопште) код Срба не може се негирати огромана значај народне традиције, књижевности и свих писаних и неписаних извора који се могу користити као компетентан извор истраживања. У том смислу, с лакоћом можемо закључити о неким сегментима васпитања код Срба позивајући се на само један део наше богате традиције – народне пословице.

Поставивши вечне васпитне дилеме око којих се ни данас нису сложили сви педагози, можемо кроз осврт на народне пословице, дати одговоре о једној врсти педагога у српској историји. Та всрта педагога су били обични, неуки људи, који су васпитавали своје потомство водећи се стеченим знањем, искуством, тадашњим вредностима, навикама, схватањима и знањима. У прилог овоме иде да је народни човек тога времена више вредновао породично васпитање од оног који се стиче у школи. Да ли је то узрок или последица малог процента образованих остаје као питање.

Оно питање које је дало највише одговора, од оних потпуно различитих, до оних који теже средини, јесте колику васпитање има моћ, односно колико су индивидуалне карактеристике одређене наслеђем, а колико утицајем средине. Чувена релација урођено – стечено.

Урођено или стечено?

Ивер не пада далеко од кладе.

Испод крушке крушка.

Каква мајка, таква ћерка.

Из сваког пања не може се светац истесати.

Испод вране што испане ретко соко постане.

Откину псу реп, пас те пас.

Нит је куја родила вука, нит Циганка јунака.

Гледај коња по врату, а девојку по роду.

Мајка ћерку удаје.

Од зла оца нису добра деца.

Од зла оца још гора.

Човек од човека.

И наши су на нас.

Какво звоно такав глас, какво жито такав клас, какво дрво такав клин, какав отац такав син.

С ким се памет не роди, с њим и не умире.

Што се у повој повије, то земља покрије.

Коприва већ за младост пече.

Што коме природа није дала никому дат не може.

Како ко никне, тако и обикне.

Ово су само неке од многобројних пословица које су се користиле на нашим просторима, а неке од њих су опстале и до данас. Није реткост да се, нарочито од старијих, чује Ивер не пада далеко од кладе или Што се у повој повије, то земља покрије. Управо оне говоре о укорењеном мишљењу да је наследни фактор пресудан током васпитавања деце. Ово је играло велику улогу током живота, јер не само да су водећи се овим, у својим кућама, стварали услове из којих ће ницати добре стабљике, већ су као путоказ узимали ове мисли приликом спајања са другима у смислу склапања бракова, пријатељстава, послова... Дакле, нема дилеме да је наш народ био склон уопштавању, придавању важности породичном васпитању и утицају околине до размера искључивости.

Будући да је стање било тако, јавља се још један битан појам у васпитавању код Срба – навика. Навика је била средство којим се васпитни циљ постизао. Били су свесни да је неко учење неопходно како би се код младих јавили тражени стилови понашања. Међутим ова свест да је навикавање моћ васпитања, не умањује схватање о пресудности наслеђеног. Те се воде да је кућа, односно задруга (о којој ће бити речи нешто касније) окриље свега доброг. Стога настају следеће пословице:

Што дикла навикла, невом не одвикла.

Чему млад навикне, стар обикне.

Чему се млад научи, стар се не одучи.

Ко ништа не ради у младости, неће ни у старости.

Што се у колевци научи, нигде се не одучи.

Оне које се односе на бирање супружника,  односно на значај породичног дома:

Нек је из куће, па макар и од кучке.

Жени сина од куће, па макар и од кучке.

У чем живиш, у томе обикнеш.

Нема господства док му га кућа не да.

Ово схватање српског народа се даље може повезати са његовом страном која нагиње сујеверју и признавању судбине. Будући да је несумњиво да се схватало да све човеково долази изнутра, тражи се оправдање које може објаснити оно што одступа од овог крутог правила. Решење насталог проблема је управо судбина. Али не само то, већ је појам судбине и среће доведен у везу са човеком, јер се он сам потпуно препушта неким невидљивим силама. Па онда наилазмо на...

Суђено му.

Таква ти је судбина.

Ако ти је суђено.

Није коме је речено, него коме је суђено.

Што се за вешала родило, од пушке не погибе.

Ако се некоме дешавају лоше ствари, прибегава се поново позивању на судбину:

Суђено му тако да буде.

Ако је неко срећан, често се као објашњење чује:

Роди ме мајко срећна, па ме на ђубре баци.

Дај ми срећу, па ме вежи у врећу.

Ако срећу не сретне, не стиже је.

Али време и разна околности доносе сумњу међу народ, те постаје критичнији у погледу судбине и унапред одређене среће.

Нема зла без добра.

Нема добра без зла.

Где је срећа, ту је и несрећа.

Свак има свој део и зла и добра.

Свака срећа за времена.

Држи срећу док ти је у рукама.

Апсурдно, добија своју супротност:

Свако је ковач своје среће.

У срећу се узда луд, а паметан у свој труд.

У се и у своје кљусе.

Како сејеш, онако и жњеш.

Како радиш, онако ћеш и проћи.

Свакако треба напоменути да овакве пословице, тачније мисли и ставове у народу настају само у посебним околностима, у оним случајевима када су узроци њима ближи и очигледнији, све остало се тумачи кроз пређашње.

Напогоднији период

Није страно да се у свим цивилизацијама рано детињство и младост узимају као најважнији периоди за процес васпитања. Ово правило није изопштено ни код Срба. Искуство народу даје право да сматра да је рани период човековог живота кључан за његово формирање, како физичко, тако и интелектуално и морално. Даље сматра да је биће у овом периоду слабо, стога му је потребна помоћ током развића. Не само да је његово тело недовољно развијено и способно за одређене активности, већ је његов дух неискварен и неискусан, заправо јако осетљив јер може бити поводљив. На свему овоме почивају следеће пословице:

Дрво се савија док је младо.

Што ће кука бити, криви се на време.

Би или куј гвожђе докле је вруће.

Мучно је стара пса научити лајати.

Матор се коњ не учи играти.

Старо дрво мучно је превијати.

Важност задруге

Задруга – богаштина, инокоштина – сиромаштина

Период у ком је настала народна мудрост Срба обухвата неколико историјских етапа, одређених несрећним и тешким временом нашег народа. Ратови, ропство, неслобода...сегменти су овога о чему пишем. Управо у том потпуном безнађу, морал бива на највишем нивоу, величан јунаштвом и храброшћу; овековечен у народном предању. Скровиште, као и извор свега што је одржало српски народ током ових времена, јесте задруга. Задруга је била замена за школе и остале установе када оне нису могле да раде. Била је место на коме су се породице окупљале, осећале сигурно и срећно. Била је највећи извор прихода свих врста. Највећа васпитна институција која је бринула о свим аспектима развоја, а највише о моралном васпитању.

Управо се морално васпитање огледа кроз народну мудрост. Многи записи говоре у прилог томе да је задруга била морални ступањ сваке породице. У њој су постојале јаке везе које су се једнако схватале од стране сваког члана. Зато се кућа, односно задруга, помиње у многим пословицама. Задруга је могла да изопшти, чак и да убије оног члана који се није владао на морално прихваћен начин. Окупљала је све своје чланове кроз мото свог за свога. Расписивала правила која ће регулисати хигијенске услове, поделе улога, однос према раду, ближњима и свим осталим људима. Поштовање туђег, очување свог и заједничке народне традиције, помоћ сваком коме је то потребно, уважавање сваког ко је постао несрећан. Унутар ње се то регулисало на невероватан начин, иако је имало доста чланова који никако нису били у једнаком положају. Али током њеног времена, није било крађа, честих комшијских свађа. Људи су пазили једни на друге, нарочито на своје. Поштовали су време и за њих је срамно било кашњење. Несебичност, одмереност, умереност и стрпљење у задругама нису мањкали. Толико позитивних ствари које су утицале на људе, њихова схватања која се могу препознати у горенаведеним народних пословицама.

Кап по кап – море.

Ко полако ходи, брже дома дође.

Не ваља пити синоћну воду, јер је јутрошња здравија.

Не ваља лизати с кутлаче или тучка, јер нећеш порасти.

Не ваља да се мрве са трпезе газе, грехота је.

Неумивен је поган. Зато, да никога сунце не затече неумивенога; да нико никакав посао не почиње неумивен; да из куће не изиђе неумивен, да ником Бога не назове неумивен; јер неумивена рђа бије сваки посао.

Хаљина и образ посветли.

Мудтост је трпет' што се мора.

Није свака мука до века.

Главом се зид не разбија.

Време рани, а време и лечи.

Стрпљивост је горка, али јој је плод сладак.

Двапут мери, а трећи пут кроји.

Ко вука гађа. Бистро ваља да гледа.

Одећа не чини човека човеком.

Није лепо што је лепо, него што је драго.

Некад и сад

Од описаног доба до данас се много променило. Још су ретки они који се могу уклопити у овај калуп. Тешко могу рећи да су се људи променили, некако верујем да је људски код непроменљив, као и да у сваком житу има кукоља, те бих пре рекла да се време променило. Можда је данашњи човек размаженији, измученији; приступачније су му многе ствари, тако и извори информација, па тежи лакшем путу. Можда је ушушканији, те су му основне потребе као и оне веће задовољење. Али свакако да су у већини они који не виде старе вредности, оне истинске. Изгубило се старо време, али народна мудрост сведочи о својој вредности како би говорила о неком прошлом, заборављеном времену. Оном времену које ће поново наступити, јер све егзистира у кругу...зачараном кругу. Овај круг ће увек постојати јер је човек од свог настанка исти, потпуно исти, само каткад промени стил свог приказивања.

Литература: Миодраговић, Јован: „Народна педагогија у Срба“ – „Деца и породица у веровањима Срба“

КОМЕНСКИ У СРБИЈИ 2013. ГОДИНЕ

Јан Амос Коменски (1592-1670.) је био чешки педагог, лингвиста, природњак, хуманиста, филозоф и политичар. У области педагогије оставио непроцењиво завештање, и управо је дело Велика дидактика кључна за педагогију као науку.

Велика дидактика обухвата све поставке школства. Коменски је до детаља описао организацију образовног система, полазећи од свих проблема и потребних питања за успешно школство. Тако је написао тридесет и три поглавља која постављају по једно питање и дају одговоре. Сама поглавља се могу груписати у неколико целина: опис природе човека, демократичност у образовавању, реформа школства, васпитно-образовне методе, важност дисциплине као метода, периодизација, систем школа и организација образовања. Из овога се види да је дао јасну идеју о томе како школа треба да изгледа, како треба подучавати унутар ње, да она мора бити доступна свима и имуна на било какве разлике. Битан тренутак је да настава мора бити на матерњем језику као и увођење предметно-разредно-часовног система, али и да школа мора да буде општеобразовна како би пружила свима исту основу знања које је нужност, без обзира на одабир занимања. Дело је од непроцењиве важности јер никада неће изгубити свој значај и примену.

Будући да сам неко ко се одлучио на живот обогаћен духом, који у себи садржи и избор педагогије као науке којом ћу се бавити, не могу рећи да ми је драго што све што бих рекла је већ речено. Преостаје ми да имитирам, понављам, и у пракси примењујем оно давно написано. Један од оних које ћу понављати је и Коменски. Делује невероватно да је неко могао пре четири века да предвиди време у коме живимо. Не само да је он предвидео то у своје време, већ су многи, много пре њега то исто урадили. Суштина је у зачараном кругу. Људски род је одувек исти, са истим потребама, страховима, природама, само се стил живота мења, стога ће сваки опис њега или његових индивидуа остати постојан током времена. Да ли је ово охрабрујуће или не, питање је за другу тему, али неминовно је да је људски род давно дефинисан, остаје да се дефиниције добро проуче и претворе у основу за делање. Коменски наводи значај васпитања за човека, да његова природа не може да се развија без усмерења, као и да су прве године најплодније за утицаје, што ће се касније емпиријски доказати. Такође, схвата значај школа као институција, али и њихово уређење које ће објединити све делове васпитања које су неопходне за раст људског бића у човека.

У последње време се трудим да јутарње тренутке које посвећујем интернету (проверавам пошту, прочитам вести, улепшам јутро занимљивостима...) не трошим током доручка, јер толико има вести које мом желуцу не пријају. Не можемо порећи проблем који постоји код омладине, на срамне ситуације које постоје у нашем образовном систему, а и трагичне догађаје који поништавају сваки сегмент човечног у онима који су, заправо, деца. Сходно томе, моје илузије да ће се нешто променити су одавно уништене, али свакако не могу, не желим и нећу да затворим очи пред свим грозотама које нам деца и млади пласирају. Стога, ћу се позвати на генијалног Јан Амоса који је много пре знао да опише саму суштину, ону која опстаје од првог дана човекове расе, па све до данас. Морално васпитање. Овој земљи толико недостаје морално васпитање.

Није потребна помна анализа да би се увидело да је Коменски био велики научник. Изузетно је ценио природу, дајући за сваку своју мисао пример који се налази у природном свету. Примере биљног и животињског света, као и самог физиолошког система човека, али и његове психе и начина живота. Импресивно је како је посматрањем и повезивањем поткрепио своје ставове аргументима разумљивим свима. Као парадокс толикој научној наклоности, своје аргументе даје и кроз Божје поимање. Готово да не постоји разматрано питање у коме се не позива на вољу Бога. Колика је његова вера била, о томе се може разматрати, али је сигурно да је искористио религију и религијске списе како би добио прихватање, а и употребио мудрост која се налази у поменутим списима.

Коменски је писао о методу моралног васпитања као најважнијој вештини коју треба усвојити. Овладати њим, овладали смо свим. Јер све што стекнемо и научимо, без њега, не значи много. Морално васпитање приказује кроз шеснаест правила за његово постизање:

1.                  Нужност свих врлина, без изузетка

2.                  Основне врлине подучавања: мудрост, умереност, храброст и праведност

3.                  Добра настава која учи разликовању ствари од њихове вредности

4.                  Умереност у свему

5.                  Учење о савладавању жеља и контролисању страсти

6.                  Учење о праведности

7.                  Поштење, простодушност и истрајност у рад као потребне чврстине

8.                  Утицај честитих људи кроз практичне примере

9.                  Непрестани рад

10.              Спремност и окретност да се другима помогне

11.              Образовање треба да почне што раније

12.              Врлине се уче непрестаним чињењем часног

13.              Родитељи, учитењи, другови и дадиље морају бити пример часног

14.              Прописи и правила за живот

15.              Чување од негативних утицаја

16.              Дисциплина као неопходност у овом процесу

Како се може ова схема коју нам даје Коменски употребити на данашње стање у Србији? Врло лако. Али постоји један проблем. Све оно о чему Коменски пише у овом поглављу ни најмање није нејасно, напротив, међутим, проблем је што они који би требало да се највише баве Коменским, најмање то раде. Дозволите ми да у наставку будем потпуно искрена и критична, дозволите ми да изнесем своје мишљење.

Бојим се да улазим у једну не тако пријатну фазу свог образовања. Анализирајући тренутно стање, како политичко, тако и образовно, духовно и морално, схватам да сам се опредерила за борбу против ветрењача. Као што су многи мудраци пре упућивали на значај узрочности, морам да истакнем неке од узрока – мањак моралне вештине преношен с колена на колено; фабрички производи без икаквих критеријума који напуштају факултетске капије одлазећи у школске учионице; деца без духовности...сви ти роботи су створили ово где смо сада. Не желим да се бавим појединцима, нити кривцима, јер ипак не могу да се позивам на потпуно знање, како историјско, тако и политичко, али дефинитивно могу да анализирам идеје Коменског правећи паралелу са тренутним стањем у нашој држави. Стога бирам да разматрам онај део моралног васпитања, који ми у овом тренутку највише смета. Бирам да судим о онима који се баве децом.

Коменски сматра да је најраније доба најважније за формирање снажних темеља на којима ће се заснивати све следеће, колико систем може да има контролу у најранијем периоду, будући да га деца проводе у својим породицама? На ово питање је тешко одговорити због његове сложености, али институције које би требало да воде рачуна о породицама и њиховом здрављу, код нас готово да не постоје. Стога је свака породица препуштена самој себи.

Ако кренемо даље долазимо до оног срамног дела нашег образовања. Оног дела који мени највише смета. Ко се брине о нашој деци?

На самом почетку желим да се оградим тиме што ћу рећи да постоје дивни људи који се баве децом, ученицима и младим људима, али последице нам, на жалост, говоре да су у мањини. Стога ћу писати о тој трагичној већини.

Наиме, Коменски сматра да је од изузетне важности да окружење буде адекватно. Под тим мисли на родитеље, васпитаче, дадиље, учитеље и друштво. У овом случају, држава није свемоћна, јер не може да утиче на све ове агенсе, али свакако на већ поменути може. Не постоји никаква селекција којом ће се контролисати компетентност оних који се баве омладином. Овим мислим на детаљну процену одређене личности. Корени овог проблема сежу до образовног система, и ствара се један нераскидиви круг узрока.

Дакле, сматрам да није довољна само професионална сручност да би се неко бавио децом, већ је потребна јака морална личност која ће на прави начин водити младе кроз пут сазнања. У овоме смо потпуно деградирали. Лично сматрам да би требало да постоји интервју који ће одлучивати ко може да упише факултет, а самим тим и да га заврши. Долазимо до једног проблема, ког волим да назовем стерилисање умова, а то је мит оцењивања. Није редак случај да многи на основу оцена добијају тако одговорне позиције, а њихов морал и духовност нису на вишем нивоу од примитивног организма. Дубоко сам огорчена и уплашена да у образовним институцијама седе људи који не могу бити никакав узор. Који не могу показати праве примере деци, нити их довести на стадијум усвојених моралних вештина, јер једноставно сами нису до њега доспели.

Стога не треба да нас чуди ако ћемо прочитати како је наставница дозволила ученику седмог разреда основне школе да на часу пије алкохол, или како наставнице неприлично играју са ученицима последњег дана основног образовања, или како је нормалност постала „дружење“ ученика и наставника на друштвеним мрежама. Има још тамних примера, али суштина је да не постоји никакав ниво контроле нити тачно уређен закон којим се може нешто променити. Теорија је једно, пракса друго, а код нас оне нису у сагласности. Када се на овакво стање унутар образовног система додају спољни утицају и сав трулеж који се пропагира, слободно можемо да очекујемо генерације које су морално осакаћене.

Лично сматрам да треба почети са врха. Односно из универзитетских одаја. Јер наши факултети су фабрике који производе роботе који ће бринути о будућности државе. Моћ човека је у његовом разуму, Коменски је то знао, зато је и организовао образовање тако да оно створи ту моћ. Ако ћемо се ослањати на плитке и тривијалне методе, после којих не можемо правити разлике о индивидуалним способностима, онда не можемо стварати нешто што је вредно.

Свесна сам да је моје виђење утопистичко, али као велики утописта, сматрам да из овог дна само мегаломанским идејама можемо да се извучемо. Заборовило се да је квалитет важнији од квантитета, па су циљеви постали другачији, политички интереси испред оних много битнијих...и све је то довело до потпуног распада нашег образовног система. Свака држава која тежи стабилности и моћи мора успоставити добар образовни систем, а да би то урадила, мора да формира добру војску његових представника. Јер ако је овај систем лош, лоше је све, људи кроз њега не достижу потребно савршенство.

Разумејући идеје које нам нуди Коменски, разумемо суштину. Можемо да направимо план који ће се поштовати. Превише је накарадно постало да би се било који сегмент образовног система Србије овако површно анализирао. Али градација битности постоји. Битни су они који га спровде! Јер ако су они лоши, као што јесу, производ тешко може бити добар. Тако настају лоше генерације.

И овим долазимо до мог личног закључка. Без обзира што бих могла да се бавим овим проблемом, иако нисам неко ко тежи похвалама и успесима, већ предност дајем унутрашњем мотиву и сатисфакцији, унапред одустајем од битке за коју знам да је изгубљена. Оно што мени преостаје је да ово иоле нормалног света у нашој држави успем, на неки начин, да сачувам и обезбедим им услове за исто тако нормално потомство. Стварајући неку врсту стакленог звона за овај светли део нашег народа, постаћу једна врста следбеника Коменског, али не само њега, већ свих оних који разум узимају као неопходност, а морално васпитање као савршенство.

Литература:
Коменски, Јан Амос, Велика Дидактика – Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 1997.