КОМЕНСКИ У СРБИЈИ 2013. ГОДИНЕ

Јан Амос Коменски (1592-1670.) је био чешки педагог, лингвиста, природњак, хуманиста, филозоф и политичар. У области педагогије оставио непроцењиво завештање, и управо је дело Велика дидактика кључна за педагогију као науку.

Велика дидактика обухвата све поставке школства. Коменски је до детаља описао организацију образовног система, полазећи од свих проблема и потребних питања за успешно школство. Тако је написао тридесет и три поглавља која постављају по једно питање и дају одговоре. Сама поглавља се могу груписати у неколико целина: опис природе човека, демократичност у образовавању, реформа школства, васпитно-образовне методе, важност дисциплине као метода, периодизација, систем школа и организација образовања. Из овога се види да је дао јасну идеју о томе како школа треба да изгледа, како треба подучавати унутар ње, да она мора бити доступна свима и имуна на било какве разлике. Битан тренутак је да настава мора бити на матерњем језику као и увођење предметно-разредно-часовног система, али и да школа мора да буде општеобразовна како би пружила свима исту основу знања које је нужност, без обзира на одабир занимања. Дело је од непроцењиве важности јер никада неће изгубити свој значај и примену.

Будући да сам неко ко се одлучио на живот обогаћен духом, који у себи садржи и избор педагогије као науке којом ћу се бавити, не могу рећи да ми је драго што све што бих рекла је већ речено. Преостаје ми да имитирам, понављам, и у пракси примењујем оно давно написано. Један од оних које ћу понављати је и Коменски. Делује невероватно да је неко могао пре четири века да предвиди време у коме живимо. Не само да је он предвидео то у своје време, већ су многи, много пре њега то исто урадили. Суштина је у зачараном кругу. Људски род је одувек исти, са истим потребама, страховима, природама, само се стил живота мења, стога ће сваки опис њега или његових индивидуа остати постојан током времена. Да ли је ово охрабрујуће или не, питање је за другу тему, али неминовно је да је људски род давно дефинисан, остаје да се дефиниције добро проуче и претворе у основу за делање. Коменски наводи значај васпитања за човека, да његова природа не може да се развија без усмерења, као и да су прве године најплодније за утицаје, што ће се касније емпиријски доказати. Такође, схвата значај школа као институција, али и њихово уређење које ће објединити све делове васпитања које су неопходне за раст људског бића у човека.

У последње време се трудим да јутарње тренутке које посвећујем интернету (проверавам пошту, прочитам вести, улепшам јутро занимљивостима...) не трошим током доручка, јер толико има вести које мом желуцу не пријају. Не можемо порећи проблем који постоји код омладине, на срамне ситуације које постоје у нашем образовном систему, а и трагичне догађаје који поништавају сваки сегмент човечног у онима који су, заправо, деца. Сходно томе, моје илузије да ће се нешто променити су одавно уништене, али свакако не могу, не желим и нећу да затворим очи пред свим грозотама које нам деца и млади пласирају. Стога, ћу се позвати на генијалног Јан Амоса који је много пре знао да опише саму суштину, ону која опстаје од првог дана човекове расе, па све до данас. Морално васпитање. Овој земљи толико недостаје морално васпитање.

Није потребна помна анализа да би се увидело да је Коменски био велики научник. Изузетно је ценио природу, дајући за сваку своју мисао пример који се налази у природном свету. Примере биљног и животињског света, као и самог физиолошког система човека, али и његове психе и начина живота. Импресивно је како је посматрањем и повезивањем поткрепио своје ставове аргументима разумљивим свима. Као парадокс толикој научној наклоности, своје аргументе даје и кроз Божје поимање. Готово да не постоји разматрано питање у коме се не позива на вољу Бога. Колика је његова вера била, о томе се може разматрати, али је сигурно да је искористио религију и религијске списе како би добио прихватање, а и употребио мудрост која се налази у поменутим списима.

Коменски је писао о методу моралног васпитања као најважнијој вештини коју треба усвојити. Овладати њим, овладали смо свим. Јер све што стекнемо и научимо, без њега, не значи много. Морално васпитање приказује кроз шеснаест правила за његово постизање:

1.                  Нужност свих врлина, без изузетка

2.                  Основне врлине подучавања: мудрост, умереност, храброст и праведност

3.                  Добра настава која учи разликовању ствари од њихове вредности

4.                  Умереност у свему

5.                  Учење о савладавању жеља и контролисању страсти

6.                  Учење о праведности

7.                  Поштење, простодушност и истрајност у рад као потребне чврстине

8.                  Утицај честитих људи кроз практичне примере

9.                  Непрестани рад

10.              Спремност и окретност да се другима помогне

11.              Образовање треба да почне што раније

12.              Врлине се уче непрестаним чињењем часног

13.              Родитељи, учитењи, другови и дадиље морају бити пример часног

14.              Прописи и правила за живот

15.              Чување од негативних утицаја

16.              Дисциплина као неопходност у овом процесу

Како се може ова схема коју нам даје Коменски употребити на данашње стање у Србији? Врло лако. Али постоји један проблем. Све оно о чему Коменски пише у овом поглављу ни најмање није нејасно, напротив, међутим, проблем је што они који би требало да се највише баве Коменским, најмање то раде. Дозволите ми да у наставку будем потпуно искрена и критична, дозволите ми да изнесем своје мишљење.

Бојим се да улазим у једну не тако пријатну фазу свог образовања. Анализирајући тренутно стање, како политичко, тако и образовно, духовно и морално, схватам да сам се опредерила за борбу против ветрењача. Као што су многи мудраци пре упућивали на значај узрочности, морам да истакнем неке од узрока – мањак моралне вештине преношен с колена на колено; фабрички производи без икаквих критеријума који напуштају факултетске капије одлазећи у школске учионице; деца без духовности...сви ти роботи су створили ово где смо сада. Не желим да се бавим појединцима, нити кривцима, јер ипак не могу да се позивам на потпуно знање, како историјско, тако и политичко, али дефинитивно могу да анализирам идеје Коменског правећи паралелу са тренутним стањем у нашој држави. Стога бирам да разматрам онај део моралног васпитања, који ми у овом тренутку највише смета. Бирам да судим о онима који се баве децом.

Коменски сматра да је најраније доба најважније за формирање снажних темеља на којима ће се заснивати све следеће, колико систем може да има контролу у најранијем периоду, будући да га деца проводе у својим породицама? На ово питање је тешко одговорити због његове сложености, али институције које би требало да воде рачуна о породицама и њиховом здрављу, код нас готово да не постоје. Стога је свака породица препуштена самој себи.

Ако кренемо даље долазимо до оног срамног дела нашег образовања. Оног дела који мени највише смета. Ко се брине о нашој деци?

На самом почетку желим да се оградим тиме што ћу рећи да постоје дивни људи који се баве децом, ученицима и младим људима, али последице нам, на жалост, говоре да су у мањини. Стога ћу писати о тој трагичној већини.

Наиме, Коменски сматра да је од изузетне важности да окружење буде адекватно. Под тим мисли на родитеље, васпитаче, дадиље, учитеље и друштво. У овом случају, држава није свемоћна, јер не може да утиче на све ове агенсе, али свакако на већ поменути може. Не постоји никаква селекција којом ће се контролисати компетентност оних који се баве омладином. Овим мислим на детаљну процену одређене личности. Корени овог проблема сежу до образовног система, и ствара се један нераскидиви круг узрока.

Дакле, сматрам да није довољна само професионална сручност да би се неко бавио децом, већ је потребна јака морална личност која ће на прави начин водити младе кроз пут сазнања. У овоме смо потпуно деградирали. Лично сматрам да би требало да постоји интервју који ће одлучивати ко може да упише факултет, а самим тим и да га заврши. Долазимо до једног проблема, ког волим да назовем стерилисање умова, а то је мит оцењивања. Није редак случај да многи на основу оцена добијају тако одговорне позиције, а њихов морал и духовност нису на вишем нивоу од примитивног организма. Дубоко сам огорчена и уплашена да у образовним институцијама седе људи који не могу бити никакав узор. Који не могу показати праве примере деци, нити их довести на стадијум усвојених моралних вештина, јер једноставно сами нису до њега доспели.

Стога не треба да нас чуди ако ћемо прочитати како је наставница дозволила ученику седмог разреда основне школе да на часу пије алкохол, или како наставнице неприлично играју са ученицима последњег дана основног образовања, или како је нормалност постала „дружење“ ученика и наставника на друштвеним мрежама. Има још тамних примера, али суштина је да не постоји никакав ниво контроле нити тачно уређен закон којим се може нешто променити. Теорија је једно, пракса друго, а код нас оне нису у сагласности. Када се на овакво стање унутар образовног система додају спољни утицају и сав трулеж који се пропагира, слободно можемо да очекујемо генерације које су морално осакаћене.

Лично сматрам да треба почети са врха. Односно из универзитетских одаја. Јер наши факултети су фабрике који производе роботе који ће бринути о будућности државе. Моћ човека је у његовом разуму, Коменски је то знао, зато је и организовао образовање тако да оно створи ту моћ. Ако ћемо се ослањати на плитке и тривијалне методе, после којих не можемо правити разлике о индивидуалним способностима, онда не можемо стварати нешто што је вредно.

Свесна сам да је моје виђење утопистичко, али као велики утописта, сматрам да из овог дна само мегаломанским идејама можемо да се извучемо. Заборовило се да је квалитет важнији од квантитета, па су циљеви постали другачији, политички интереси испред оних много битнијих...и све је то довело до потпуног распада нашег образовног система. Свака држава која тежи стабилности и моћи мора успоставити добар образовни систем, а да би то урадила, мора да формира добру војску његових представника. Јер ако је овај систем лош, лоше је све, људи кроз њега не достижу потребно савршенство.

Разумејући идеје које нам нуди Коменски, разумемо суштину. Можемо да направимо план који ће се поштовати. Превише је накарадно постало да би се било који сегмент образовног система Србије овако површно анализирао. Али градација битности постоји. Битни су они који га спровде! Јер ако су они лоши, као што јесу, производ тешко може бити добар. Тако настају лоше генерације.

И овим долазимо до мог личног закључка. Без обзира што бих могла да се бавим овим проблемом, иако нисам неко ко тежи похвалама и успесима, већ предност дајем унутрашњем мотиву и сатисфакцији, унапред одустајем од битке за коју знам да је изгубљена. Оно што мени преостаје је да ово иоле нормалног света у нашој држави успем, на неки начин, да сачувам и обезбедим им услове за исто тако нормално потомство. Стварајући неку врсту стакленог звона за овај светли део нашег народа, постаћу једна врста следбеника Коменског, али не само њега, већ свих оних који разум узимају као неопходност, а морално васпитање као савршенство.

Литература:
Коменски, Јан Амос, Велика Дидактика – Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 1997.