„Сваки човек је
уметник. Сан вашег живота је да направите прелепу уметност.“ – Мигел Анхел Руиз
(Miguel Ángel Ruiz)
Увод
Добро је
позната повезаност педагогије са другим наукама – филозофијом из које је никла,
психологијом из које црпи сазнања, антропологијом са којом узајамно егзистира,
са социјологијом којој помаже... Ове повезаности су разних врста, одређене
предметима проучавања ових наука. Међутим, педагогија сем ових, гради још неке
везе.
Од свих
веза које педагогија има, посебно треба издвојити њену корелацију са уметношћу.
Управо
је уметност кључна за естетско васпитање, јер уз помоћ уметности
естетско васпитање може да се развије. Овде долазимо до још једног битног
момента – да је, у извесном смислу, веза која постоји између њих две обликована
под утицајем филозофије. Чињеница која поткрепљује ову тврдњу је та да свест о
важности уметности за васпитање потиче од првих античких филозофа. Дакле, пре
него што ће се педагогија развити као наука, пре него што ће одредити предмет
свог проучавања, пре него што ће се конструисати појам естетско васпитање, у
свести великих мислилаца је постојала потреба за коришћењем уметности ради
стварања потпуне људске јединке.
Већ на
самом почетку проучавања проблема односа између формирања личности - која је циљ
васпитања - и естетског васпитања, постоје разлике у ставовима. Ове разлике се
одржавају и преносе и на каснија времена, стварајући многе различите теорије и
схватања, како међу различитим наукама, тако и унутар једне, међу њеним
ауторима.
Историјски преглед
Не може
се заобићи први који је поставио овај проблем и описао га. Платон је своју теорију
естетског васпитања формулисао појмом „калокагатија“, што значи леп и
добар. Уопште је знано да су Грци, тачније Атињани придавали велики значај овом
виду васпитања, тежећи да у појединцу створе хармонијски дух. Платон је зачетник
развитка естетског васпитања јер је први истакао да је битно и телесно и
душевно васпитање. Покушавајући да спозна најподеснији начин за стварање
хармонијске личности, он прибегава деловању гимнастике и музике. Њих две
постају окосница његове даље теорије. Теорију даље развија схватањем да је
улога естетског васпитања да развија моралну доброту, да гради умереност и
доведе у стање хармоније.
Сем тога
што је први нагласио моћ уметности у васпитању, Платон је створивши теорију,
створио могућност њеног даљег развоја кроз делање других аутора, како
допуњавања, тако противљења истој. Први наследних Платонов је Аристотел.
Аристотел одлази корак даље у свом виђењу естетског васпитања. Наиме,
он проширује значај уметности, постављајући њен значај као општој, која
подражава природу и људску стварност,
али супротно од Платоновог привидног и појединачног. Гледа на уметност као на
једну врсту сазнања, дајући јој поред сазнајне улоге и улогу нечега што
забавља, одмара, пружа уживање, и прочишћава страсти. Најупечатљивије у
Аристотеловом схватању јесте придавање важности трагедији као врсти уметности.
Трагедија му служи за достизање катарзе којом ће се особа
прочистити, осетити страх, сажаљење и тугу, али помоћу лепоте саме уметности,
дићи ће се, превазићи безнађе и тако ојачати свој дух и морал.
Описане
теорије су базичне у естетском васпитању јер из њих кроз различите епохе
доминирају одређени погледи одређени периодима свог настанка. Међутим, појам
уметничког чишћења и лепоте којом уметност васпитава, срећемо кроз све периоде
људске цивилизације од самог њеног настајања. Такође, кроз учења ова два
филозофа налазе се научне основе о улози уметности у васпитању, њеном положају у
друштву, као и огромној важности у формирању личности човека.
У средњем
веку естетско васпитање живи кроз филозофије Светог Августина, Томе Аквинског,
Анселма и других. Усмеравали су смисао људског живота ка божанском и
теолошком. Главни циљ је био достићи мир душе, њено спокојство и синтезу са богом.
Схватање естетског васпитања овог типа, проистиче из хришћанских догми, и
оскудне уметничке слободе која је резултат мрачног доба, како се још ова епоха
назива.
Доба хуманизма
и ренесансе враћа естетско васпитање на пређашњи колосек. Тада се у
филозофским и педагошким учењима ствара нов идеал слободне личности окренуте
овоземаљском животу. Угледајући се на грчку културу уметност добија нови вид,
али и сам начин живота и његово поимање. Поново долази до хармонијског развоја,
деловања на телесно и духовно... Готово је у свим европским земљама покренуто
естетско васпитање кроз дела многих аутора. Експлицитно се постављају научни
циљеви којима се ангажовано тежи. Тако у Италији педагог Виторино де Фелтре отвара
васпитну институцију „Дом радости“. У Немачкој
је то био Меланхтон; у Француској Рабле и Монтењ. Естетско
васпитање је нашло великог простора у експлозији нових идеја у епохи
преображаја.
Неохуманисти и
представници класицизма који се јављају у Немачкој XVIII века, имају до тада најзначанији утицај на развој
естетског васпитања. Покушавају целовитије да реше проблем естетског васпитања
водећи се утицајима грчког завештања, али и Русоових идеја и Кантове
филозофије. Међу њима, који оживљавају грчки дух, издвајају се двојица која за
педагогију имају огромни значај – Хумболт и Шилер.
Хумболт
анализирајући Гетеов епос „Херман и Доротеја“ излаже своје поимање проблема
естетског васпитања и активно се залаже за реорганизацију гимназијског
образовања, док Шилер пише једну од најозбиљнијих расправа тога времена о овом
проблему.
Шилер
изражава кроз „Писма о естетском васпитању“ своје схватање истог.
Анализирајући његову теорију, рекло би се да је она утопистичка, јер за то
време друштвеног робовања развоју индустрије, инстистирање на слободном човеку
кроз игру није могло бити прихваћено у пракси. Његов покушај да људске нагоне
сведе на потребу за уметношћу, чиме ће човек доћи до своје природе и слободе
која му следује није наишао да прихватање које је било неопходно за постизање
човекове коначности. По мом мишљењу, лепота његове теорије је у томе што она
превазилази реална и очигледна виђења живота и уметности. Шилер спаја
метафизику са једноставним, свакодневним животом. Самим таквим ставом, он
уздиже човека, јер процес који се спроводи у таквом естетском васпитању
ослобађа човека усклађујући га са његовом природом. Циљ јесте учинити човека
човечним. Ускладити његов ум са његовим инстиктима, и то учинити без
било каквог присиљавања, што је парадоксално том историјском добу. Из тога следи
да он уметност схвата као слободу, природност и спонтаност. Зато уводи у своју
теорију игру. Д. Митровић наводи да Шилер „под игром подразумева
естетски однос према стварности, који се састоји у естетском посматрању природе
и стварању уметности. У овој врсти активности дух се повезује с природом, форма
с материјом. Њоме се побеђује природа и ствара уметничко дело, које својом
формом врши утицај на човека.“ (Митровић: 1967:155) Он друкчије разуме игру о
којој говори, поново је поставља на виши ниво од очигледног. Свим тим сматра
естетско васпитање као једини пут којим се човек може довести до истинске
човечности, а на том путу тежи уклањању наученог и активног што људску природу
усмеравају ка ограниченом и несавршеном. Нажалост, оваква теорија није могла постати
пракса, али њене поставке су од изузетног значаја, јер се заснивају на
хуманистичким виђењима природе човека, што је, нарочито, у нашем добу преко
потребно.
Настанком
педагогије као науке, и обиљем истраживачких радова који се тичу ње, настаје
погодно тле да се естетско васпитање доминатније постави као неопходност. Оно
значајно добија на практичној важности педагошким постојањем Ј. А.
Коменског, Џ. Лока, Песталоција, Фребела и најважнијег Хербарта.
Хербарт,
као велики ауторитет због оснивања педагогије као науке, утиче на важност
естетског васпитања. Следећи утабане стазе претходних „естетских васпитача“ у
својој педагогији наглашава естетско васпитање које доводи у везу са моралом и
етиком. Повезујући све ово кроз своје основно начело, односно идејама које се
узимају као водиље његове педагошке теорије – идеја унутрашње слободе
(самостално одлучивање о различитим могућностима), идеја савршенства (сваки
човек се развија у правцу даљег усавршавања), идеја доброте (спремност помагања
другима), идеја права и идеја правичности. Сматрајући да достизање поменутих
начела не може бити остварено без деловања естетског васпитања. Даље истиче да
васпитач ствара уметност својим радом и да му треба дати естетску форму.
Крајем XIX века, јавља се „покрет за уметничко васпитање“ који
естетско васпитање ставља у нову фазу. Претходници овог покрета били су,
руководилац хамбуршке уметничке галерије, Алфред Лихвард и познати естетичар Конрад
Ланге који је аутор књиге „Уметничко васпитање немачке омладине“. Није
чудно зашто се баш у овом покрету налазе људи чија се занимања тичу уметности,
будући да је главна тежња покрета била да се човек врати у свету сурове
индустријализације истинском себи и срећи путем јединог начина – уметности.
Убрзо
затим настају нове концепције васпитања које изричито пркосе старим формама.
Једна је социолошка, настала захваљујући Огисту Конту. Конт придаје потпуни
значај уметности, сматрајући је најбољим средством за хармонизацију људског
духа. Он строго истиче да је естетско васпитање основа за развијање свих човекових
квалитета, те стога захтева да оно постане центар опште културе и васпитања.
Упоредо
са описаном социолошком концепцијом, настаје још једна инспирисана Дарвиновом
теоријом. Путокази који су актуелни аутори тражили помоћу ње су активност као
основни животни принцип и неопходни услов људског развоја, резултате дечје и
генетске психологије, али и нове теорије уметности. Ове тежње бивају најбоље
изражене у реформном педагошком покрету названом „Ново васпитање“, чији су
представници Декроли, Монтесори, Кузине и остали.
Ново
васпитање је од круциалне важности за педагогију, јер у наставу уводи нове
технике и методе, до тада некоришћење. Али предуслов тога је било неслагање са
традиционалном педагогијом која дете посматра кроз одраслог човека. Ново
васпитање ствара нови концепт и указује на дететову слободу. Као у свакој
оријентацији, и овде су постојале разлике у тумачењима међу ауторима, али око
поменутог су се сви сложили. Дете је дете, и треба му дати слободу и природност
како би имао могућност за адекватним развојем. Овде кључну улогу има естетско
васпитање, јер се њим то постиже. Уметност пружа потребну слободу и игру. А
саму игру дефинишу као једну врсту уметности. Сходно овоме развијају одређене
активности које воде до врховног циља. Те активности су уметничке, и уводе се
званично у васпитање. Цртање, музика, ритам и драмско изражавање егзистирају
кроз наставу у многим европским школама.
Естетско
васпитања постаје део праксе и предмет научних истраживања. Повезују се са
друштвено-економским условима тога доба, као и другим наукама као што су
биологија, социологија, психологија и естетика. Име које је битно поменути је Бергсон,
који се бави учењем о уметности где истиче аналогију између уметности у
унутрашњег света човека.
Иако, је
ово доба донело значајне промене у односу према естетском васпитању, његовом
третирању у пракси и теорији, и даље мало има теоријских студија. Стога можемо
бити поносни што теорију естетског васпитања, нашег педагога др.
В. Ракића садржану у књизи „Васпитање игром и уметношћу“, можемо
посматрати као тадашње најзначајније остварење из ове области.
Ракић
своју теорију заснива на биолошком схватању живота, као и схватању свесног
живота кроз специјалне реакције, које формулише као све виталне функције.
Надаље, он одваја игру и уметност од учења, сматрајући да су оне изузетно важне
у раном периоду живота, али такође апострофира да се оне нису испољене исправно
кроз праксу. Сматра да се све ове активности своде на учење, односно кроз
наставу, што се коси са природом игре и уметности – да створе могућност за
постизање слободе и потпуног уживања. Основна идеја његове теорије је да је
човек јединствено биће које има потребу да то јединство очува и развија. Још
представља протест облицима живота који се супродстављају овоме, сматрајући
естетско васпитање јединим могућим остварењем циља. Иако је ова теорија у
тренутку настајања високо оцењена, она је касније трпела многа неслагања, али
из ње су извучени корисни елементи за даље развијање естетског васпитања.
Две теорије
У другој
половини XX века проблеми естетског васпитања
постају предмет дубљег проучавања и разматрања. Многе организације и институти
се баве овим питањем. Оснивају се конгреси који покушавају да дефинишу и реше
проблем естетског васпитања. Наступа преплављеност естетским васпитањем у
научним круговима. У изтаживања се укључују и друге науке, дајући свој допринос
бољем разумевању и унапређивању ове бласти. Издвајају се нови аутори...и сви
они трагају за коначним решењем.
Међу њима
се, 1954. године у Паризу, оснива Интернационално друштво за васпитање
уметношћу (INSEA). У програму који оно објављује се
инсистира на функцији уметности у општем развоју личности, а естетско васпитање
се посматра као интегрални део опште културе. Ова нова концепција је изражена
кроз две најистакнутије теорије естетског васпитања тога времена – теорији
Х. Рида и теорији Т. Манроа.
Теорија
естетског васпитања Херберта Рида
Рид,
цењени енглески естетичар, своју теорију износи у радовима „Васпитање кроз уметност“ и
„Уметност и васпитање“. Анализирајући стање савременог човека, закључује
да је изгубио своју психичку равнотежу, те користи метафору којом човека
описује као птицу која лети једним крилом. Критикујућу тадашњи систем васпитања
као сурово рационалан, напомиње да је човеку потребна машта и способност да
живи природно и креативно. Тиме истиче да је једино естетско васпитање способно
да води човека правим путем – ка хармоничном односу свести и чула. Наводећи
резултате тадашњих истраживања структуре личности указује на паралелизам струткуре
личности детета и уметника, и тиме поткрепљује полазиште свог теоријског
тврђења.
Поставља
циљ васпитања као чување биолошких и менталних карактеристика човека, а главни
начин да се циљ оствари види у уметности. Стога уметност ставља у сам центар
предлажући да она постане основа читавог васпитања. Сматра да је уметност
присутна у сваком аспекту човековог делања, и да васпитање њом треба да буде
усмерено на васпитавање деце, на васпитавање дечјих чула и маште, а не на пуко
репродуковање опажајне перцепције. Пратећи ово, уплиће Пијажеово схватање да је
игра елемент без кога не може да се оствари поменуто. Игру тумачи као облик
уметности, којом дете изражава своје унутрашње, повезује се са спољашњим и
гради себе.
Сходно
концепцији човека, Рид истиче три основна задатка естетског васпитаља –
проширивање облика мишљења, развијање језика осећања и проширивања средстава
комуникације међу људима и да се морално васпитање подвргне законима естетксе
хармоније.
Колико
приступа детаљно анализи овог проблема види се и по увођењу три
ступња естетског васпитања који су повезани са три етапе човековог развоја. Прва
је од рођења до седме године, друга је седме до четрнаесте и трећа од
четрнаесте до двадесете. Свака од етапа има одговарајући задатак
прилагођен узрасту.
На крају
наводи три форме којим се естетско васпитање може остварити:
- Слободни израз
- Посматрање
- Оцењивање
Својом
теоријом је близак, већ поменутим, Платону и Шилеру. На основу ње тражи
реорганизацију школског плана и програма. Међутим, његова теорија због
инсистирању на естетском, што уплиће у целу причу психоанализу, јер се естетско
тиче несвесног, не може бити дословно прихваћена. Још један недостатак је и тај
што није заснована на филозофском и социолошком, тако да она доживљава судбину
многих претходних због своје непотпуности. Ипак, треба апострофирати да се она
може у извесној мери прихватити у савременом свету, јер постоји аналогија
ставова изнешених у њој и испитивањима утицаја филмова на омладину.
Теорија
естетског васпитања Томаса Манроа
Познати
естетичар и педагог, Томас Манро је у своме делу „Уметничко васпитање – његова
филозофија и психологија“, анализирао широко поље проблема естетског
васпитања. на основу тога је дао теорију која је по својим филозофским основама
оригинална и прихватљива.
Уметност
дефинише као средство којим се испољава унутрашње, снови, надања, хтења... Њом
се превазилазе страхови, ублажује туга, машта о променама. Она је уско повезана
са човеком и његовом природом, јер сама по себи није апстрактна, већ је људско
искуство којим се он изражава кроз претходно наведено. Дивно поимање уметности!
Своју
теорији води ка новом правцу - такозваној експерименталној естетици. Тражи
научни метод којим ће естетику одвојити од филозофског и пронаћи природу естетског
анализирајући га у односу са човеком. За њега је уметност облик искуства који
узрокује описивање и истраживање значајних чињеница и појава. Управо
је оригиналност коју његова теорија поседује садржана у овоме. Да је уметност
искуство доведено у везу са васпитањем.
Д.
Митровић наводи да је „уметност за Манроа инструмент којим се може снажно
деловати на индивидуални и друштвени живот у виду прогреса. ... Његова
концепција уметности искуства и инструмента била је блиска Дјујевом
инструментализму, али је у исто време много шира, јер је Манро прагматизму
додао и неке нове елементе.“ (Митровић: 1967:165). Оваквим филозофским и
психолошким приступом проблему естетског васпитања, Манро захвата најзначајнија
питања и са свог становишта дефинише битне елементе.
Тако је,
по његовом мишљењу, општи циљ естетског васпитања да допринесе развоју свих индивидуалних
способности, неопходних за савремени живот и нормални развитак личности. Сматра
да васпитање треба путем вежбе да развија естетске и уметничке склоности. Своди
васпитање на тенденцију да се једнако развију и опште и стваралачке
способности. Свестан поставке своје концепције као искуствене, он издваја две
различите тендеције, а оне су – традиционална, која естетско васпитање
идентификује са уметничким, и нову којом уметност постаје средство за развој
стваралачких способности сваког појединца.
Надаље,
васпитање треба да утиче на формирање особина појединца која се тичу његовог
односа према свету, животу, околини, њему самом као схватању личног успеха. У
свим овим циљевима лежи утопистичка и космополистичка основа која, нажалост, не
може социјално оживети. Но, по мишљењу Манроа, они се могу остварити кроз
методе које одговарају постепеном развоју човека. Природу тих метода одређују
два принципа – прогресивна диференција у односу на узраст и проширивање циљева упоредо
са системском контролом.
Идеје
Манроа залазе и у остале проблеме естетског васпитања, трагајући за коначним
решењем. Неки од њих су развијање стваралаштва, естетско оцењивање,
одређивање и истраживање критеријума за одређивање естетских квалитета и
креативних способности. Ове се потешкоће највише испољавају у естетском
оцењивању, јер је оно резултат знања и искутва. Ово указује да Манро већу
важност придаје процесу формирања укуса и естетичком искуству него афективној
страни.
Манро
наводи да је најпоузданији начин да се естетске способности остваре довођење
младих у директан контакт са уметничким делима. Тиме се укључују сва њихова
дотадашња искуства, активираће се способност схватања и чулне перцепције,
знање, резоновање...све оно што је потребно у уметничком стваралаштву или било
којој другој врсти стварања. Али са овим треба бити опрезан, јер уколико нису
заснована на теорији и претходном искуству, оцењивања уметности и издвајање
утицаја може изазвати негативно дејство.
Ова
теорија је исткана слободним хуманизмом, којим Манро уметност сматра најбољим
средством за обезбеђивање људске среће и човековог постојања кроз хумано.
Међутим, иако лепа у својој поставци, она не може заживети у пракси, јер у
формирању личности делују и друштвени услови који се косе са изнешеним
схватањима, што целу ову концепцују описују као утопистичку и идеализовану.
Слободно мишљење
Бирајући
тему о којој ћу писати под утицајем изразито личне повезаности коју осећам према
уметности, нисам се бојала да ћу пронаћи иједан научни покушај да се њена
важност оспори. Све наведене теорије и концепције естетског васпитања се више
или мање разликују, али поседују заједничку црту о важности естетског васпитања
за стварање личности као и да је уметност најбољи пут ка том циљу.
Уметност
није само метод и средство, она је најузвишенија госпа, како волим да
је назовем, не само што омогућава достизање васпитног циља, већ зато што пружа
живот.
Васпитавање
се одвија током живота, од првог његовог дана. Једна од његових улога је да
припрема јединку за живот. Дакле, васпитање и живот су зависној вези. А
уметност? Уметност је та која постоји и у једном и у другом, чије присуство
чини ту везу квалитетном. Најзад, сматрам да без уметности човек не може
живети, нити бити човек у правом значењу те речи. Оно што уметност пружа и чему
нас учи не постоји нигде изван ње. Уколико се и препозна суштина живота изван
ње, треба схватити да, све што је лепо и битно ван уметности, настало је под
њеним утицајем. Лепо причање, лепо ходање, укусно јело... и мноштво других
ствари које буде лепоту и благост, све је то заправо уметност. Скривени облик
уметности, онај који није очигледан, али који се може препознати познавајући
је. А да би се уметност спознала, потребно је естетско васпитање.
Она је
довољна. Јер је она љубав, јер је она утеха, срећа...она је нада, она је
инспирација, она је дефиниција... Да ли бисмо знали шта је љубав и шта је
заљубљеност да нам уметност није рекла? Да ли бисмо умели да препознамо стање
среће и туге да нам их уметност није описала? Да ли бисмо знали ко су прави
пријатељи међу свим лажним да нас уметност једном није упозорила на то?
Тешко... Ја бар не бих умела да живим да уметност не постоји.
Због тога
је битна брига о естетском васпитању. Педагогија, као наука која се брине о
васпитању, мора да води рачуна о овом проблему. Педагогија тражи и мора да нађе
право решење за задовољење потреба естетског васпитања. Нарочито треба да се
бори против тренутног стања, у ком људски дух тежи да побегне далеко од циља
који треба достићи. Јер човек није човек уколико у себи није досегао духовне висине. Без
уметности у себи, он је само олупина од крви и меса. Педагогији није
циљ да производи олупине без душе, педагогија жели човека у поптуности његовог
људског битисања. Педагогија жели духовно биће, задовољно собом, својим
животом, способно да превазиђе трагедије, да преплива мрачне дубине. Жели онога
ко зна да буде срећан и задовољан. Ко може да ствара и доприноси. Педагогија
зна шта жели, а зна и на који начин то да добије – путем естетског васпитања. Стога,
педагогија не сме да чека. Довљно је чекала.
Литература:
Митровић,
Д. (1967): Улога естетског васпитања у
развитку личности, Београд: Отисак из зборника Филозофског факултета, књига
X-2
Нема коментара:
Постави коментар